Dan državnosti, Niš, 2014.

Ovaj narod izgleda samo strašna nesreća može da ujedini.

Niš je u žalosti. Ta tuga i očaj ne mogu da se opišu.

Oko sedam hiljada ljudi je danas izašlo na Trg da pokaže da im je dosta nasilja, da im je dosta ubijene omladine. A znate koliko glasno ćuti sedam hiljada ljudi.

Danas smo na trgu slušali dvadesetogodišnju devojku koja jeca jer joj je momak ubijen. Danas, na Sretenje. Na Sretenje na koje smo jednom davno ustali protiv nasilja koje se nad nama vršilo. Danas smo šetali protiv nasilja koje sami nad sobom vršimo.

Srbi su danas u Nišu tražili da im deca ne budu ubijana na ulicama. To je bila više molitva, nego protest. U Srbiji se traži ne posao, ne pare, nego pravo na život i na fer suđenje.

Ovo ne sme biti poslednji put da se okupljamo tražeći pravo na život bez nasilja.
Sve državne institucije moraju da se angažuju. Svi moramo da radimo na tome da naša deca žive u boljem okruženju od onoga u kom mi živimo sada.

Pošto juče nisam uspela da dođem do zvaničnika Srpske pravoslavne crkve, jer im je prošlo radno vreme, a danas su bili nedostupni zbog proslave praznika (ne znam samo kako se to praznik slavi na dan kada je Srbija u žalosti), ovim putem bih ih javno zamolila da na sledeće okupljanje ove vrste pozovu sve građane Srbije, jer svima nama treba bezbednija sredina za nas i naše najbliže.
Sve ostale institucije u Srbiji bih takođe pozvala da se priključe građanima.
Gradonačelniku Niša bih se zahvalila na podršci iz kancelarije, i zamolila ga da se sledeći put pridruži građanima na ulici.

Bezbednost naše dece ne sme da bude stavljena po strani.
U ovome smo svi zajedno.

Građanima Niša, Novog Sada i ostalih gradova Srbije želim da istraju u svojoj mirnoj borbi protiv nasilja.

Srbiji želim srećan Dan državnosti i nadam se da više nijedan neće morati da odćuti.

Jozef K.

Nasilje

Mislim da ima dve godine otkako po mraku ne idem napolje. Do kuće me prate, od kuće me otprate. Tako od jednog leta kada su u toku jedne nedelje u Nišu izbila tri velika incidenta koja su odnela jedan mladi život, i unela strah u kosti mnogima.

Tada sam shvatila da je svet lud i nasilan. To mi je bilo i potvrđeno kada su moje prijatelje u dva navrata, bez ikakvog povoda i potpuno nasumično tukli neki momci. Tada sam shvatila da ne smem da se dovodim u rizične situacije.
ŠETNJA PO MRAKU JE U NAŠEM DRUŠTVU RIZIČNA SITUACIJA. 

Nasilje je svakodnevna pojava: na ulici, na televiziji, u novinama, na društvenim mrežama, i neretko, u samim porodičnim kućama.
Mi decu odgajamo, hranimo, školujemo, vaspitavamo i učimo da ne gledaju u ljude jer ko zna kako će taj neko protumačiti njihov pogled i kako će na njega odreagovati.

Umesto da uradimo nešto da popravimo stvari, da se ne pitamo hoće li nam se dete vratiti krvavo iz grada, mi saginjemo glavu pred nasiljem. 

PRIHVATILI SMO NASILJE.
NAVIKLI SMO SE NA NASILJE.
PODVRGAVAMO SE NASILJU.

Oguglali smo na nasilje koje se nad nama vrši.
Nasilje je duboko ukorenjeno u našem društvu.
Nasilje nad ženam se čak prećutno odobrava.
Nasilje nad decom se vrlo često prećutkuje.
Nasilje je toliko prisutno da na sred ulice, u porodičnom stanu, u školi odnosi mlade živote.

Ja odbijam da živim u društvu u kome ćete češće na ulici prisustvovati nasilju nego izgovaranju običnog "Dobar dan". 

Ja odbijam da okrećem glavu od nasilja na ulici, u kući, u školi, na fakultetu, u medijima.

Ja odbijam da se fizički i verbalno sukobljavam sa nasilnicima. Ja nisam nasilnik! Ja verujem da nasilje rađa nasilje. Ja ne želim da budem u dilemi da li da se svetim.

Ja želim da naša deca budu bezbedna, da od malih nogu budu edukovana od strane škola, porodice i medija o tome šta je nasilje, kolko je nasilje strašno i da se ne sme činiti. 

Ja ne želim da živim u strahu za svoj i tuđe živote.

Vuk Stoiljković nije samo Vuk Stoiljković.
Vuk Stoiljković je ja. Ti. Moj sin. Tvoja kćerka. Njen brat. Njegova sestra. Vuk je svaka beba koju ste danas videli. I svaka beba koju ćete videti.

U subotu, 15. februara 2014. u podne će se na Trgu Kralja Milana u Nišu okupiti građani i građanke da iskažu svoj protest, svoju tugu i svoj očaj po pitanju nasilja koje je u stalnom porastu. Okupiće se da zahtevaju fer suđenje odgovornima za Vukovu smrt.

Građani i građanke Novog Sada bi trebalo isto da urade, i da pruže podršku porodicama Vladislave Červenko i Marije Cimbal.

Građani i građanke ostatka Srbije bi trebalo da i zvanično pokažu da im smeta nasilje nad svima nama i nad našom decom. 

Mi se možemo, i moramo izboriti za pravo na život u sopstvenoj zemlji.

Jozef K. 

Sinoć je ubijen Vuk Stojiljković

Sinoć je Vuk Stojiljković, dvadesetdvogodišnji student medicine iz Niša izašao na piće sa drugaricom.
Sinoć su ga iz kafića, oko 20h izvukla dva dvadesetogodišnja momka i zaklala. Vuk je ubijen sa više uboda nožem u predelu grudi, vrata i stomaka.

Dvadesetdvogodišnji student medicine.

Dvadesetdvogodišnji sin i unuk. Prijatelj. Momak. Zaklan. Nožem izboden do smrti. U osam uveče. Zaklano dete. U sred parka Svetog Save. Svetog. Zaklan.

Sinoć je jedna majka stavila večeru u rernu, za sina, da jede kad se bude vratio iz grada. Dvadesetdvogodišnjeg sina. Uči da postane lekar. Ponos majčin.

Sinoć je ta ista majka navukla crnu maramu na glavu i morala da zove pogrebnu službu i da utvrdi detalje sahrane svog sina. Zdravo, pravo dete. Izašlo na piće. Čak nije ni bilo kasno. Zaklan. Sin. Dete. Drug. Čovek.

Budući lekar. Budući otac. Zaklan. Prekinut život. 

Nema više ni sina, ni prijatelja, ni brata. 

Samo leš koji treba sahraniti. 

Samo fleke od krvi na asfaltu, tu u parku.

Tu gde su ga zaklali dvadesetogodišnjaci.

Sinoć je neko ko ima DVADESET godina nosio u svom džepu nož s namerom da zakolje mladića. Sinoć su dva dvadesetogodišnjaka nožem ubadala momka i gledala kako ovaj umire. Kako mu oči umiru.

Kako neko stigne za dvadeset godina da izgubi ljudskost i postane koljač i ubica? Kako neko odraste u to?

Sinoć je naš vršnjak i kolega, Vuk Stojiljković, s predumišljajem hladnokrvno zaklan.

Vuk nikada neće diplomirati.

Vuk nikada neće proputovati svet.

Vuk nikada neće ostvariti svoje snove.

Vuk nikada više neće videti proleće.

Vuk se posle ovog ispitnog roka neće pojaviti na predavanju.

Vuk više nikada neće večerati sa svojom majkom.

Vuk Stojiljković je ubijen 10. februara 2014. godine. Ono što je naša dužnost jeste da pratimo sudski proces i kazne koje će dobiti Vukove ubice. Naša obaveza kao građana, ljudi, roditelja, braće, sestara, prijatelja jeste da se postaramo da osobe koje su zaklale Vuka budu smeštene u zatvor onoliko dugo koliko zakon za takav krvoločan zločin nalaže.

Naša je dužnost i da svoju decu edukujemo i vaspitamo da poštuju tuđ život onako kako poštuju svoj, i naš, i da ga gledaju kao svetinju.

Počivaj u miru.

J.